Kad ti telo šapne hvala, a ti mu uzvrati

Zdravo Za+dovoljna ti,

Prošle nedelje sam dala sebi pauzu. Onu bez plana, bez rasporeda, bez one famozne rečenice: „Ajde da makar nešto korisno uradim“.  No, to korisno može svašta da znači. Ali, hajde da nešto korisno uradim za svoje biće, da se ponovo osetim živom – e, to je, već nešto drugo.

I da, otišli smo ponovo u ono moje selo na osam dana. Znam, znam – reći ćeš: „u tom tvom selu“, ali to je jedno od retkih mesta gde mi se misli slegnu, dah produbi i ideje krenu da naviru.

Krenulo je crtanjem. Flomasteri, bajke, ćerke i ja. Vratilo me pravo u detinjstvo. Andersen, Grim, dečiji časopisi i ona neka lakoća kad sedneš da stvaraš bez da misliš da li to ima poentu. I u jednom momentu sam zastala i pomislila – pa nije ovo loše. Ma, super je. Uživala sam, stvarno.

I to je bio samo početak. Negde između Snežne kraljice, Neustrašivog princa i posmatranja dečije mašte, slobode i mog pokušaja da bude što autentičnije originalu – nešto u meni se setilo, koliko mi je stvaranje uvek bilo važno i kako ja jesam kreativna.

To je bio prvi „klik“. Onda su usledili novi pokušaji – sela sam za volan, posle pet godina. Nije mi bilo svejedno, ali sam sela. Doduše, automatik menjač i Miloš su mi bili saveznici. Parkiranje – nećemo sad o tome, ali vožnja? Vožnja je bila dobra. Nisam imala osećaj da bežim od sebe, nisam bila mokra od znoja 😊. I htela sam da to ponovim. A, to je već dovoljno.

I kao da su te, naizgled male stvari pogurale sledeću – naredna dva dana, više od četiri sata dnevno na motoru. Milošev Fenrir. Ime mu stoji, veruj mi. Snažan, siguran, a kad ga malo pustiš – divalj, taman prava mera. Nas dvoje u vožnji motorom, mahom po bella Italia, odavno je deo mog screen, a ove godine i vision boarda. Ali, kada sam sela ponovo na motor, pomislila sam ma ovo neće ići, jbg previše je straha i misli u meni. No, pevušila sam, disala, bodrila, mantrala, imala napade adrenalina u stomaku, ali sam na kraju, zaista uživala. Bili smo samo mi, kao nekada vratili smo na trenurak, ono naše vreme. Hvala mojoj mamiti na prilici, za to vreme ❤️. I mom telu, hvala, jer sam imala takvu upalu mišića i glavobolju, da sam znala da sam ponovo iznutra živa ❤️.

A vrhunac se desio za vikend. Familijarno smo otišli na spiritualno okupljanje na Avalačali. Udostojila je Srbiju svojom posetom Devaki Ma iz Indije. Nebitno da li je znaš, ni ja nisam do pre par dana znala ko je ona. Da li je to i važno? 73 godine, a osvetli prostor čim zakorači, posvećena NJEMU (nazovi kako god to nešto više, božansko). Kad je slušaš, nešto u tebi se pomeri. Govorila je kako ne postoji ništa osim božanske volje i kako smo svi mi glumci u Kosmosu koji odigravamo svoje karme i pravimo svoje karmičke račune (ono što sve više u sebi znam, i tražim načine da postojim i delam u trenutku).

Nisam ti rekla, da nisam nameravala da idem na ovo dešavanje, ali ONO NEŠTO iznutra, mi je reklo da treba da odem. I toliko sam srećna da sam bila tamo, još sa mojim dragim osobama. Imam osećaj, da smo se tog vikenda, negde svi pomalo iznova rodili, tj. neki deo nas. A na kraju, kako su se mantre orile u sali, uz zvuke harmonijuma, damarua, handpana, glasova… Pozivam te da odeš na kirtan, ako već nisi bila. PURE MAGIC. 

Pričala bih ti još o utiscima, osećajima, ali bojim se da će ovo pisamce biti predugačko, pa da se vratim na ono što me/nas čeka u narednih, za početak 28 dana.

Sve me je ovo dodatno pripremilo za ono o čemu sam ti već, govorila prošli put: Od danas kreće besplatan mini izazov: Jedno hvala svom telu dnevno.

Ništa veliko. Ništa zahtevno. Samo jedna stvar dnevno kojom kažeš i pokazuješ svom telu da si tu za njega.

Ja ću krenuti tu jednu stvar, da malo podignem sebi na višu lestvicu, jer sam predugo lenja i predugo sam neke stvari odlagala. Tako da, ako nisam sutra u teretani, odradiću neki kućni trening. Jer, odluka je pala 😊, iako ne mogu reći da sam najusplahirenija osoba zbog toga.

Znam da si i ti tu. Možemo zajedno. Možemo polako. I možemo da se podržimo.

Biće mi važno da čujem i tvoje „hvala“. Slobodno mi piši, podeli, reci mi gde je tvoje telo danas i šta mu poručuješ.

Vidimo se u izazovu.

I zapamti, običnost, kao takva ne postoji, jer smo svi mi neobični i autentični u svojoj običnosti.

P.S. Ako imaš neko mesto koje ti uvek donese inspiraciju – napiši mi. Volela bih da ga dodam na listu za lutanja.

Šaljem ti kosmički zagrljaj,Ivana 🟣✨