Porođaj kod kuće

Svaki početak, lep ili ružan, je težak. Tako i ovo pisanije, koje bi trebalo da prenese najlepši trenutak u mom životu, je teško, jer nosi sa sobom veliku odgovornost, pre svega odgovornost prema njoj (cvetiću vrta mog, mojoj Daliji) da nešto veličanstveno i važno nisam izostavila, a sa druge strane odgovornost prema svim onim ženama koje su se odlučile za poduhvat porođaja kod kuće, da budu shvaćene, a ne osuđivane, jer su one zaista heroine ovog doba.

A zašto to kažem, jer sam i sama do pre par godina bila jedna od tih koja ne shvata i koja osuđuje “te žene”. Odgledam ja video prirodnog porođaja, onako u čudu, i kažem Milošu: Jbt, koja je ovo budala, i krećem da navodim razloge za ne: gde je doktor, bolnica, rečna voda je sigurno hladna, pa šta ako nešto krene po zlu, pa, ma, pa, ma,… I kao što najčešće činimo, bez činjenica, dovoljno znanja, nedostatka kritičkog razmišljanja, empatije, krenemo da osuđujemo druge, jer zaboga, pa ja sam već rodila, i to u bolnici, i moja majka je i mnoge druge majke, ej, a sad je 21. vek i naravno da porođaj treba da se desi u bolnici i baš na način koji se tamo i praktikuje. A ovo veštičarenje ostavimo neobrazovanima.

NIKAD NE RECI NIKAD

I kao mnogo puta što mi se dešava, ona stara: “Nikad ne reci nikad” me je i ovoga puta ošamarila tako jako, da sam se onesvestila.

Saznanje da sam po drugi put trudna, me je kao i prvog puta dočekalo nespremnu, nekako sam u tim trenucima bila kao preplašena tinejdžerka koja ne zna kako će reći mami, i šta sada, iako je ovo bila stvar želje, izbora i lakoće.

Isprva je bilo da li će malena da opstane, jer sam par nedelja od začeća otišla kod ginekologa, a i naravno tu su moje godine, tih tada 37, pa kaže dr najbolje da Vas vodi perinatolog i ništa sada ne možemo reći sa sigurnošću, mešak je tu, a da li će se održati,…

Rekla bih da ovo nije najbolji pristup jednog profesionalca, jer ste ovim rečima u startu napravili blokadu kod majke, ali ništa novo nisam rekla, bez obzira da li se radi o državnoj ili privatnoj praksi. Mesec dana nakon utvrđivanja trudnoće ustanovljeno je da imam hematom koji može ugroziti plod i stoga sam morala odmah na strogo mirovanje i bolovanje. Kako su misli čovekov najgori neprijatelj tako mi ni moje u tom mirovanju nisu dale mira i držale me u stanju brige većinu vremena.

Ali baš u tim trenucima naiđu i najveće inspiracije, ideje i zamisli. Čitajući Sensa magazin, naišla sam i na tekst o dulama (čija mi je uloga donekle poznata od ranije, opet zahvaljujući radoznalosti i svestranosti moga supruga) i toga trenutka Univerzum mi je poslao jasnu poruku, jer Univerzum uvek ima plan za vas.

Gotovo odmah sam kontaktirala jednu od dula i krenula u aktivni rad sa njom od trećeg meseca, pa sve do kraja trudnoće.

Dula je vaša vila vodilja kroz trudnoću, a nije klasična Škola za trudnice, jer ona govori suštinu, činjenice, a ne kaže vam ono generalno što uglavnom govore u školama: Samo diši, diši brzo, tokom porođaja, kao u filmovima što vidite, i to je takooooo netačno i takoooo prevaziđeno, kao i gomila drugih stvari.

Da se razumemo, ja sam želela samo moralnu i stručnu podršku tokom trudnoće, što sam od dule i dobila, a misao o porođaju kod kuće nije mi bila ni na kraj pameti. Ali kako sam i spomenula Univerzum ima plan za svakog od nas tako je i mene sve vreme trudnoće vuklo da dalje istražujem i tražim od moje dule da se više informišem o prirodnom porođaju, porođaju kod kuće. Tako sam pročitala par knjiga, brdo tekstova, čak sam se pri kraju usudila i da odgledam par snimaka porođaja kod kuće. Knjiga dr Vuka Stambolovića „Porođaj bez bola i straha“ je štivo koje bi svaka trudnica trebalo da pročita.

Porođajno otkrovenje i to je u stvari sve ono čega ste u sebi duboko svesni, ali istorija, vaspitanje, okolnosti, iskustva, verovanje da su doktori bogovi u belim mantilima vas jednostavno sputavaju da delate onako kako osećate da je ispravno pre svega način dolaska vaše bebe na svet i ponovno rađanje vas kao majke. Tako se tokom ove trudnoće nisam ovde vodila onim svojim sve ili ništa stavom kako obično ovnovski i činim, već sam pustila da teče „Go with the flow“.

Sve vreme sam razmišljala da li ja želim da doživim isto ili slično iskustvo kao sa Zojom u bolnici, da li mogu da se nosim sa tim i bila samo u jedno sigurno da neću moći, da to ne želim. Ali ostalo je da vidim kako da to osiguram (i dalje sam u bolničkom mode-u) i kako da prevladam ovaj strah koji imam. Jer ja sam ona koja se boji igle, bolnice, bolesti, krvi, i što je najvažnije ovde je odgovornost za dva života ključni igrač.

Zaboravila sam s početka da napomenem da sam redovno odlazila na kontrole, radila testove, sve potrebne analize i konsultacije sa svojim ginekologom – perinatologom, nisam se bavila gatanjem u pasulj šta se dešava sa mojom bebom, jer NAJBITNIJA STVAR za odluku i uopšte mogućnost porođaja kod kuće je zdrava i uredna trudnoća, zdrava mama i zdrava beba i najmanji neusaglašeni parametar, rezultat,…znači porođaj u bolnici.

Iako nisam bila sigurna u svoju odluku do kraja svoje trudnoće, krenula sam da delam u pravcu kao da sam odluku donela, jer nisam želela ništa da prepustim slučaju. Izazovi poput: pronalaženja adekvatne babice, šta posle porođaja, kako zavarati trag rođenoj majci da te ne provali, odlazak na redovne preglede i CTG.

Po prvi put sam počela da meditiram, vizualizujem, pravilno dišem, čitam literaturu koja bi mi pomogla da Stvorim Novo Ja, pričam sa svojim suprugom o svim mogućnostima, jer podrška i razumevanje su kamen temeljac.

Dok je sat radio tik-tak-tik-tak ja sam donela čvrstu odluku i to podelila sa suprugom, dulom i babicom. Porodiću se u bolnici ali želim da do samog kraja ostanem kod kuće, u toplini doma svog, u bazenu punom tople vode koja će mi olakšati porođaj. Želim da iskusim ceo taj proces, pucanja vodenjaka, a ne nasilnog bušenja istog na porođajnom stolu; kontrakcija koje ću ja osetiti, a ne stidljivo da ih očitava CTG aparat; ležanja u svom krevetu, a ne provedene noći u bolnici nakon grubog pregleda dežurnog lekara, blagog krvarenja i te prestrašenosti usled neočekivane situacije, jer zaboga sada ne mogu da me puste da odem kući.

I dalje sam verovala u bolnički tretman jer nisam uspela da prevaziđem svoj strah, ali kada sam poslednjih deset dana svoje trudnoće odlazila na redovan CTG pregled i kada sam se svaki put molila da me doktorka ne ostavi u bolnici kako bi lakše ispratila kraj trudnoće, znala sam da sam odluku o porođaju kod kuće u stvari već donela.

Kako je i moj naredni CTG pregled bio zakazan za 21. januar 2020. godine, tada sam već bila u 40-oj nedelju trudnoće, znala sam da se nakon njega neću vratiti kući.

Stoga smo mi mirno u krugu porodice, dan pre pravog rođendana 19.01. 2020, proslavili Milošev 38. rođendan. Maleno biće u stomaku, nije ni te večeri davalo nikakve znake da je odlučilo da nam se pridruži baš tog, 20.01.2020. i da svom tati podari najlepši poklon na svetu.

KAD PRIRODA URADI SVOJE

Januar 20. 2020, te večeri, tačnije ujutru oko 3h osetila sam vlažnu toplinu pod sobom i znala sam, da je to to, vodenjak je pukao i kreće avantura.

S uzbuđenjem sam probudila Milošu da mu samo kažem da mislim da kreće polagano, ali da je sve OK i da on nastavi da spava i ja ću uskoro, ali nisam naravno mogla ni oka da sklopim (on je zaista mirno nastavio da spava, aaaa). U tom trenutku mislila sam da će me uhvatiti panika i da ću ipak krenuti u bolnicu, međutim, ni sama ne znam kako, uspela sam da se dovedem u stanje mirnoće, pomno osluškujući svoje telo i znake koje mi daje. Blage kontrakcije su nadolazile s vremena na vreme, ali ništa strašno.

Iako sam znala da će mi san trebati za predstojeće putešestvije nisam mogla da spavam, mislim da sam napravila filmski maraton, čak se i sećam jako dobro i poslednjeg filma koji je bio na TV tada „Burlesku“ u glavnim ulogama Šer i Kristina Agilera, ako ništa nadam se da će Dalija biti raspevana i razigrana devojčica. Oko sedam sati ujutru kada je dan obično počinjao za sve nas, probudila sam Miloša i Zoju. Zoja se spremala za školu, svesna situacije, što smo joj mi i otvoreno potvrdili rekavši da će nam Dalija uskoro stići.

Miloš je trebalo da otprati Zoju do škole i ode do posla na kratko kako bi se što pre vratio. Ja sam tada već bila u malo većim bolovima i učestalijim kontrakcijama, pa sam odmah i kontaktirala babicu koja mi je rekla da ocenim bol na skali od 1 do 10. S obzirom da mene tokom menstrualnog ciklusa stomak i ne boli nisam znala koju ocenu da dam sebi u tom trenutku, pa mislim da sam se ocenila jednom jakom 7, 8. Ali babica reče da po mom glasu, tonu i vremenskom intervalu kontrakcija porođaj neće još uvek nastupiti, ali da se svakako vidimo uskoro kako bismo imali dovoljno vremena za sve neophodne pripreme: bazen sa toplom vodom, muzika na laptopu na ON, čista, mekana posteljina na krevetu, sveže isceđen sok,…

Dogovor sa babicom je bio da instaliram app Contractions i da na taj način pratim svoje kontrakcije, tj. da ih beležim kada nastupe i prestanu.

Ostala sam sama u stanu oko 7:45h, njišući se na pilates lopti često izlazeći na terasu da udahnem svežeg vazduha, jer mi je postajalo zagušljivo i osećala sam mučninu. U tom periodu kontrakcije su se neredovno dešavale u intervalu od 10 do 15 minuta, trajanju od oko 1 minuta i bivale su sve bolnije. Sa pilates lopte sam se premestila na trosed u dnevnoj sobi gde sam se sklupčala četvoronoške, jer mi je sada već bilo teško i da se krećem. I tada je počela da me hvata ogromnaaaa panika.

Pogledala sam u telefon stiskajući prečesto čini mi se dugme za stop i u tom trenutku videla da kontrakcije nastupaju na 2 minuta u trajanju od 1 minuta. Samo sam pomislila, o bože, porodiću se sama u stanu. Jedva uspevam da otkucam poruke na Viberu Milošu i babici, tj. apel za pomoć. Pet minuta kasnije njih dvoje uleću u stan (to je bilo par minuta pre 9h), ja sam i dalje ista meta isto odstojanje. Tada sam na trenutak odahnula, a oni uveliko krenuli u „kao“ pripremu bazena pošto su mi kasnije saopštili da kada su me videli bilo je jasno da nema vremena da se bazen pripremi s obzirom da je krenula aktivna faza porođaja. Čak nismo uspeli ni muziku da pustimo.

E da tada je nastupilo još nešto što se u porodilištima retko dešava, jer vas klistriraju (čitaj neprirodno), krenu nagoni za vršenje nužde, velike nužde i koliko god zvučalo bljak, to je OK, to je prirodno. Naravno u tom trenutku samo sam imala želju da se istuširam i opustim na trenutak pod mlazom tople vode što sam i uspela. Ali tada kreće ludilo, ne želim da izađem iz kade, jer mi prija, jer nemam snage da se pomerim, a u isto vreme krećem da čistim staklo tuš kabine da se ne stvori kamenac, koliko su samo žene lude u tim momentima. Nakon tuširanja, vraćam se na svoje mesto na trosedu, dvonoške oslonjena rukama na naslon troseda.

Zaboravila sam da pomenem da me je mama konstantno zvala tokom porođaja kao da je osećala da se nešto dešava, a mi očajnički pokušavali da zavaramo trag. Ne sećam se puno detalja između faze kada su kontrakcije bile česte i jake i faze kada kreću naponi. Ono čega se sećam su moji jauci, šaputanje Milošu da mi pomogne, da ne mogu da izdržim, moje ruke ne njegovom vratu u nadi da mu isti neću polomiti, magičnog stiskanja mojih kukova kada naponi nastupe i to samo babičina stiskanja, jer Miloš nije znao da pogodi pravu tačku, pa sam mu rekla da odstupi.

Rekla bih da nije prošlo puno vremena kada sam čula babicu kako govori evo je glavica, i tada ja čujem plač. Babica koja govori još jedan napon i gotovo i deset sekundi nakon toga Miloš drži naš cvetić i prinosi mi je onako ružičastu (ne plavu, ne ljubičastu), čupavu, prekrivenu krvlju i verniksom. Grlata, ali lepa kao san i idealnih proporcija 3250 g, 53 cm. Vreme na našim telefonima je pokazivalo 10:46, Dalijino vreme. Bilo je to vremensko takmičenje između stamenog Jarca i vazdušaste Vodolije, gde su brzina, snaga i upornost presudile u korist Jarca, i drago mi što je tako, jer ona je i tako malena sva svoja.

A onda nastupa najčarobniji trenutak, kada je tako neokupanu, mirišljavu, i dalje povezanu sa mnom pupčanom vrpcom Miloš stavio na moje grudi i ona odmah pronalazi izvor i počinje da vuče. A onda osetim njegov poljubac na svojoj glavi i njegove ruke oko nas. Mislim da sam tek tada zaista, odahnula i bila u stanju blaženstva. Doduše ostalo je da porodim i posteljicu, što se nije odmah desilo iako je malena sisala sve vreme, iako sam imala kontrakcije.

No, kako ste u toplini doma svog nije ni važno da se sve desi odmah. Imate na raspolaganju sve vreme ovog sveta. Nema mesta panici, stresu, što je na kraju i rezultiralo izlaskom zdrave, cele posteljice nakon dva sata od porođaja. I šta se onda dešava pitate se: ležim sa svojom bebom koja sisa u toplini doma svog, spojene i dalje pupčanom vrpcom, u blago zamračenoj sobi (ne u hladnoj prostoriji sa reflektorima), tiho je, babica i Miloš šapuću, Miloš mi prinosi ceđeni sok i sveže skuvanu supicu od povrća (nema hleba i paštete serviranih na hladnom limenom tanjiru).

Kada se sve umirilo i kada je krv prestala da pulsira u pupčaniku babica je isti presekla i detaljno preledala posteljicu kako bi se uverila da je cela i neoštećena. Par sati kasnije otišla sam da se istuširam i pokušam da sumiram šta se upravo desilo i shvatim koliko je ovo divna stvar, toliko divna da se bolnici (ukoliko to stanje ne zahteva) nikada ne bih vratila i propustila sve ove čarobnosti. Stoga vas ohrabrujem žene drage da se ne stidite da zahtevate da budete tretirane kao kraljice, jer vi to zaista i jeste i zaslužujete tretman kakav smatrate da je najbolji za vašu bebu i vas.

I da, moj porođaj nije trajao sat vremena kako žene često misle da je porođaj vreme otkada dobijete kontrakcije i napone, moj porođaj je trajao predivnih 7 sati i 46 minuta.